Referendum o nezavisnosti, održan 29. februara i 1. marta 1992. godine, značio je potvrdu opredjeljenja većine građana prema budućnosti BiH.
Odluka o održavanju referenduma o nezavisnosti u Skupštini SRBiH donijeta je u vrijeme disolucije bivše Jugoslavije.
Odluka je donesena nedugo nakon otvorene prijetnje koju je pred očima cijele bosanskohercegovačke, ali i svjetske javnosti, Radovan Karadžić uputio muslimanskom narodu:
"Ovo nije dobro što vi radite. Ovo je put na koji vi želite da izvedete Bosnu i Hercegovinu, ista ona autostrada pakla i stradanja kojom su pošle Slovenija i Hrvatska. Nemojte da mislite da nećete dovesti Bosnu i Hercegovinu u pakao, a muslimanski narod, možda, u nestanak. Muslimanski narod ne može da se odbrani, ako bude rat ovdje", poručio je Karadžić sa skupštinske govornice 15. oktobra 1991. prilikom donošenja Akta o reafirmaciji suverenosti Republike Bosne i Hercegovine koji je prethodio odluci o referendumu.
Od ukupnog broja (2.073.568) građana koji su glasali na republičkom referendumu za utvrđivanje statusa Bosne i Hercegovine 29. februara i 1. marta 1992. godine, za suverenu i nezavisnu Bosnu i Hercegovinu, državu ravnopravnih građana, naroda Bosne i Hercegovine , izjasnilo se 2.061.932. građana ili 99,44 posto (”Sluzbeni list RBiH”, br. 7; 27. mart 1992.)."
Ovi rezultati su omogućili međunarodno priznanje Bosne i Hercegovine kao nezavisne države. Zemlje članice Evropske zajednice priznale su Bosnu i Hercegovinu 6. aprila 1992. godine.
Bosna i Hercegovina je 22. maja 1992. godine primljena u punopravno članstvo Ujedinjenih naroda. No, već prvih dana bh. nezavisnosti počela je agresija napadima na Sarajevo i cijelu BiH…
Nastalo je etničko čišćenje, genocid, Srebrenica, Prijedor, Ahmići...
U tom vremenu do kraja agresije, bošnjački narod se iz ničega izborio za opstanak, napadnut i sa istoka ali i sa zapada, pokazujući da jedan narod ne može silom nestati.
Prestanak ratnih sukoba režiran dejtonskim mirovnim sporazumom, zaustavio je rat, ali nije donio mir. Bosansko rukovodstvo nije prepoznalo zamku dejtonskog sporazuma u kojem dva entiteta, poseban district i deset kantona treba da saradjuju u cilju stvaranja boljitka države. Takav konstrukt, nepoznat u svijetu, pokazao se neefikasan, sto je bilo i za očekivati, medjutim malo ko je primijetio da je konstrukt jednim dijelom i aparthejd. Evropski sud za ljudska prava u Strasbourgu donio je 2009. presudu u predmetu Sejdić – Finci protiv BiH. Implementacija presude u najkraćem znači izmjene Ustava Bosne i Hercegovine kojima bi se izjednačili svi građani Bosne i Hercegovine prilikom kandidiranja za člana Predsjedništva BiH i u Dom naroda Parlamentarne skupštine BiH i to postalo pravo svih, a ne samo pripadnika tri konstitutivna naroda (Bošnjaci, Hrvati, Srbi). Presuda nije provedena u djelo.
Ein solches Konstrukt, unbekannt in der restlichen Welt, stellte sich als uneffektiv heraus. Es brachte auch Apartheid mit sich:
Nepripremljeni za vođenje države, vlasti su, privatizacijom dobara na vrlo upitan način, doprinijeli daljnom siromašenju zemlje. Ono sto nije uništio rat, počinje da se uništava u miru.
Kvantne skokove razvoja Bosne doživljene u vrijeme Austro-Ugarske i 80-tih godina u Jugoslaviji, nova vlast ne može ostvariti. Ekonomski neodrživ sistem i dalje podržava egzodus iz Bosne, čime se najvažniji potencijal države preseljava u dijasporu.
Quantensprünge in der Entwicklung, die Bosnien während der Österreich-Ungarn Monarchie und in den 80er Jahren in Jugoslawien erleben durfte, kann die neue Regierung nicht erreichen. Das wirtschaftlich unhaltbare System unterstützt weiterhin den Exodus aus Bosnien, mit dem das wichtigste Potential Bosniens in die Diaspora auswandert.
BS