Ideja jedne zajedničke države, koja bi ujedinila sve južnoslavenske narode rodila se još u 19.vijeku u Hrvatskoj i Dalmaciji. Nakon što je poslije „Krfske deklaracije“ data saglasnost slovenskih, hrvatskih i srpskih političara, osnovana je „prva Jugoslavija“ kao „Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca“ izrečena 1918 od strane kralja Aleksandra Karađorđevića – no Bosna nije bila spomenuta. Već od samog početak državu su potresali unutarpolitički, etnički, socijalni i privredni nemiri. Od osnutka multietničke države politiku su u velikoj mjeri dominirali srbi. Najzad je 1929 godine Karađorđević Ustav stavio van snage, uvedena je kraljevska diktatura te država preimenovana u „Kraljevinu Jugoslaviju“. Država je potom podijeljena u devet takozvanih banovina. No međutim, podjela je urađena bez obzira na historijske ili etničke okolnosti te je garantovala nadbrojnost srpskog stanovništva u šest od devet banovina. Iako je 1939 sklopljen takozvani „Sporazum“ između vlade i hrvatske opozicije, srpsko-hrvatski konflikti se zapravo nisu mogli prebroditi. 6. aprila 1941 je nacistička Njemačka uz podršku Italije napala Jugoslaviju, koja je već 17.aprila kapitulirala. Kao odgovor na okupaciju nastao je komunistički partizanski pokret vođen Josipom Brozom Titom, čija je „Narodno oslobodilačka vojska“ osvojila nadmoćnost te nakon Drugog svjetskog rata preuzela vlast u državi. Međutim najveće ratne bitke vođene su upravo na tlu Bosne, zato što su bosanske planine partizanima davale mogućnost povlačenja, da bi se mogli nanovo organizirati. Više od milion građana i građanki bili su žrtve rata i poslijeratnih zločina nacista, mađarskih i talijanskih fašista, četnika, ustaša i titoista.
Die größten Kriegsschlachten fanden in Bosnien statt, da die bosnischen Berge den Partisanen Rückzugsmöglichkeit gaben, um sich wieder neu organisieren zu können. Mehr als eine Million Bürgerinnen und Bürger fielen dem Krieg und den Nachkriegsverbrechen der Nationalsozialisten, der ungarischen und italienischen Faschisten, der Tschetniks, der Ustaschas und der Titoisten zum Opfer.
Od 1945 do 1963 država je postojala kao „Federativna Narodna Republika Jugoslavija“, a nakon 1963 kao „Socijalistička Federativna Jugoslavija“. Za vrijeme drugog zasjedanja AVNOJ-a 1943 Jugoslavija je podijeljena u šest republika: Sloveniju, Bosnu i Hercegovinu, Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju. Iako je Bosna i Hercegovina kao republika postojala, građanima i građankama bilo je zabranjeno da se deklarišu kao takvi. Imali su jedino mogućnost izbora izmešu „Hrvat“, „Srbin“ ili „Neopredjeljen“. Bosanskim muslimanima su neke stvari bile i zabranjene, tako npr. hodočašće „Ajvatovica“. Tek 1971 Bosanci su dobili nacionalanost – „Musliman“. Iako se nisu s tim nazivom slagali, nova nacionalnost je prihvaćena pod motom – „bolje išta nego ništa”. Do 1980 Bosna je intenzivno industrijalizirana i sa velikim poduzećima kao što su Energoinvest i UNIS označen je razvoj Bosne.
Bis 1980 wurde Bosnien stark industrialisiert und mit großen Konzernen wie Energoinvest, UNIS und anderen wurde ein starkes Zeichen für die Entwicklung Bosniens gesetzt.
1980-tih godina su se prije svega u Srbiji pojavljivale nacionalističke ideologije te ideja Velike Srbije, čiji izvori leže još u prošlosti. Memorandum SANU iz 1986 godine pridonio je osnovni fundament te je Slobodan Milošević postao vodeća ličnost velikosrpske ideje. Sjeverni dijelovi, Slovenija i Hrvatska su se sve više okretali ka demokratskim modelima Zapada, te su napustili vladin kurs nakon što je srpsko vodstvo zahtjevalo sufinanciranje okupacije Kosova. Naposljetku su se Slovenci, Hrvati, Bošnjaci, Makedonci i Albanci usprotivili hegemoniji Srbije. Tako se Jugoslavija i po drugi put raspala.
Literatura:
Zülch Tilman: „Ethnische Säuberung“ – Völkermord für „Großserbien“. Eine Dokumentation der Gesellschaft für bedrohte Völker. Zürich: Luchterhand 1993.
Marie-Janine Calic: „Krieg und Frieden in Bosnien-Hercegovina“. Frankfurt am Main: Suhrkamp 1995.
BS